Saša Popović prvi put je za javnost progovorio o porodičnoj tragediji koja ga je zadesila kada je imao 24 godine.
To je bila 1978. godina, kada su Saša i njegova majka ostali bez glave kuće, oca i muža, kada je na njegov automobil naletelo drugo vozilo.
– Imao sam 24 godine kada je tata 1978. poginuo u saobraćajnoj nesreći. Na auto-putu, ispred isključenja za Rumu, na njegov automobil naleteo je “mercedes” zagrebačke registracije. Kada me je majka probudila i saopštila mi šta se desilo, bio sam kao hipnotisan. Posle mučne borbe za život, umro je u bolnici. Ni danas ne znam da li je vozač koji ga je usmrtio završio u zatvoru – kaže Saša.
– Izgubiti roditelja je veoma teško iskustvo. Dok je bio živ, sećam se da me je uvek nerviralo sve što je moj otac izgovarao. Posle njegove smrti, kad god bih donosio neku važnu odluku, razmišljao sam kako bi se on postavio u toj situaciji – objasnio je Popović.
Kako je rekao, očeva želja bila je da studira, ali kada je počeo da se bavi muzikom ipak ga je podržao.
– Nije bilo šanse da pustim kosu kao moji drugari, a znalo se da u devet sati uveče moram da budem kod kuće. Kada sam sa šesnaest godina počeo da sviram u rusinskom kulturno-umetničkom društvu “Maksim Gorki”, prvi put sam se zaljubio. Bila je starija od mene četiri godine. Ne znam zašto, ali uvek sam voleo starije devojke. A onda sam s bratom od strica Lolanom napravio mali orkestar. Počeli smo da sviramo prijateljima na rođendanima. Onda nas je neko čuo, pa su nas angažovali za prvu svadbu. Jedan angažman je proizvodio sledeći i tako se posao širio. U četvrtom razredu, iako me je razredna oborila na popravni iz ruskog jer sam se na maturskoj večeri šalio na njen račun, položio sam ispit i te 1973. godine upisao Poslovno-pravni fakultet – priča Saša.
.
.
.
.
.
.
srbija danas