Dan kada ga je videla prvi i poslednji put pamti kao praznik
Tačno 40 godina je prošlo otkako je preminuo Josip Broz Tito, “najveći sin naroda i narodnosti bivše Jugoslavije”, kako su ga često nazivali poštovaoci njegovog lika i dela. Sve je manje onih koji ga se sećaju, pa je i rođendan lidera bivše države, koji se proslavljao 25. maja kao Dan mladosti, pao u zaborav. Među onima koji i danas za njim žale je Nišlijka Jela Janičković (76) koja se sa nostalgijom priseća Jugoslavije i čoveka kojem, kako smatra, duguje krov nad glavom.
U njegovu čast izvezla je i goblen sa Titovim likom i sa njim na grudima prošetala se danas gradom, kako bi Nišlije podsetila na neko vreme kada se drugačije i po njoj, bolje živelo.
Ne mogu da zaboravim čoveka koji nije zaboravio na mene i pomogao mi kad mi je bilo najteže. Potucala sam se po sirotinjskim stanovima sa dvoje dece, radila šta sam stigla kako bih ih podigla i kad mi je dozlogrdilo odlučila sam da pišem predsedniku. Presavila sam tabak, opisala sam moju muku, prostim rečima polupismene žene. Pismo je potpisalo i sedamnaest mojih komšija i potvrdilo da je svaka reč istinita. Nije mi odgovorio, ali nedugo nakon što je pismo poslato, meni su uručeni ključevi … Ja to nikada ne mogu da zaboravim. I zato ovu sliku nosim i sa njom želim da budem sahranjena – priča Jela.
Priznaje da žali za prošlim vremenima kada se živelo skromno ali sa više duše.
Imali smo da pojedemo, da popijemo, da se obučemo…ništa nam falilo nije. I bolji smo ljudi bili, svako je svakome bio spreman da pomogne. Više smo slušali jedni druge, više smo se družili… Sad su ljudi mnogo okrenuti sebi, zaboravili su na svoje najbliže. Misle da imaju više a ne shvataju koliko su izgubili – kazuje Nišlijka.
Pamti kao praznik dan kada ga je videla prvi i poslednji put.
– Davno je to bilo, ne mogu ni da se setim koje godine. Prošao je svojim automobilom kroz Niš. Lepo sam ga videla, sedeo je u otvorenim kolima dok smo ga pozdravljali – priseća se Jela viđenja bivšeg predsednika.
Ističe da zna da ni Tito nije bio nepogrešiv, ali da je mali čovek bio zbrinut u svojoj državi.
– Šta je on radio sa svojim ljudima mene ne interesuje. O tome neka sude neki drugi, pametniji i školovaniji. Za mene je bio dobar, i to ne mogu da mu zaboravim. I dalje čuvam zastavu Jugoslavije i njegove slike.. I pesmu sam o njemu napisala a porodici sam u amanet ostavila želju da me sa njegovom slikom sahrane – zaključuje Jela.
telegraf