Ružica Kerić, supruga preminulog vrsnog muzičara Mirsada Kerića koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći zajedno sa Šabanom Šaulićem, ispričala je šta joj je najteže otkako je ostala bez supruga.
“Sve mi je gore bez njega. Najgori su mi vikendi. Nedeljom provedem dan samo čekajući, čekam kao da će se on pojaviti odnekud. Mi smo bili više nego muž i žena. Verili smo se mladi, sa 18 godina smo počeli da se zabavljamo. Bili smo i brat i sestra i najbolji drugari i ljubavnici”, rekla je Ružica za beogradske medije i otkrila da je malo falilo da kobnog jutra sa Mirsadom na nastup krene i njihov najstariji sin, ali ona nije dala kako bi bio sa bakom.
Kerićeva prije dvije godine smogla snage poslije sahrane da ispriča kako je smogla snage da ga isključe sa aparata koji ga je držao u životu.
Lile mu suze niz obraze
“Taj dan kada se sve dešavalo, sa našim kućnim prijateljem Alenom Krajinom otišla sam za Bilefeld gdje me čekao sin Denis. Doktori su nam rekli da sjednemo pored njega i da mu pričamo, imala sam osjećaj kao da će da se probudi. Doktori su mi rekli da su morali da mu otvore glavu zbog pritiska koji je bio na mozgu, ali su mi rekli da je za sada sve u redu, da se ne brinem mnogo. Dali su mu i dvije injekcije zbog problema sa bubrezima, ali da je sve u redu.
Smirena sam se onda vratila u Ofenbah zbog drugo dvoje djece, da bi narednog dana opet krenula za Bilefeld i ponela Mirsadovu garderobu da bi mogao da se presvuče. Međutim, u međuvremenu se dosta toga izdešavalo. Dok sam se vozila za Bilefeld, njemu su testirali refleksne zone i shvatili su da je njemu mozak u stvari već bio mrtav.
Tada je javni tužilac potpisao da se aparati koji su ga održavali u životu mogu isključiti. Čekali su dok ja dođem, a sve smo imali neke prepreke na putu, od saobraćajnih nezgoda do ranjenih i mrtvih na putu. Kada smo na putu kratko stali, ispred automobila me je čekao moj sin Denis, ja sam ga pitala da li ima nešto da mi kaže, on je rekao da nema i da je sve u redu. Ja sam u tom momentu dobila neku snagu i samo sam željela što prije do bolnice da dođem.
Tada je Denis uzeo i sve moje telefone i nije mi dao da pratim dešavanja na portalima i socijalnim mrežama. Od tog momenta nikome nisam vjerovala. Ispred bolnice me sačekao moj brat i pozvao me da zapalimo cigaretu i u tom momentu sam bila izgubljena. Kada smo došli na odjeljenje, prišao nam je doktor i pozvao me u sobu. Doktor je bio upućen u to da ja koristim jake t….e posle moje operacije, pa nisu smeli da mi daju bilo kakve t…..e za smirenje. Tada me je pogledao i rekao mi da moj Mirso nije izdržao. Ja sam u….a glavom u zid i rekla sam mu da ne smije gasiti aparate jer sam kontaktirala najbolje neurologe u Njemačkoj, jedan iz Berlina a drugi iz Diseldorfa. Željela sam da ga oni pregledaju, da ga vrate, ali rekli su mi da sve to nije bilo moguće.
Glavu su mu otvorili zbog toga što je javni tužilac to tražio. Doktor je po svojoj savjesti ne slušajući javnog tužioca mog Mirsu ostavio na aparatima dok mi ne dođemo i ne oprostimo se od njega. Kada smo ušli kod Mirsada, iz njegovog lijevog oka niz obraz su mu se sleijvale suze, moj sin je te suze obrisao i želio da zauvijek ostanu na njegovom dlanu. Pala sam na koljena i molila doktore da ne gase aparate, nisam ni bila svjesna da ga aparati samo vještački održavaju u životu. Aparate su ugasili u 22.35, tada nas je moj Mirso napustio zauvijek”, ispričala je tada za expresstabloid Ružica Kerić.
(kurir.rs)