Crnogorski pjevač Bojan Tomović nedavno je na svom profilu na društvenoj mreži “Fejsbuk” objavio status u kom je napisao sve o bipolarnom poremećaju od kog boluje. Sada je nastavio sa objavama, pa je sa svim svojim prijateljima, podijelio situaciju u kojoj se trenutno nalazi.
– Nedavno je moja žena rekla “’Ajde da gledamo neku komediju ili romansu, dosta više psiho trilera i horora” i izabrali smo na sajtu ”Gledalica” turski film “Delibal” pošto su ga u komentarima svi nahvalili, ne znajući o čemu se radi. Kad se film završio, ona je toliko plakala, da sam ja tek tada shvatio koliko je njoj zapravo teško sa mnom. Taj film 90 posto prikazuje moj život, k’o da je po meni sniman, (potrudiću se samo da kraj ne bude kao na filmu), pa smo onda odlučili da se ipak vratimo mom omiljenom žanru trilerima i hororima. I eto tako, težak sam sam sebi i što je još gore, težak sam i drugima, majci, ženi, bratu, to je nažalost tako, priznajem…
– Da, ja imam bipolarni poremećaj, živim sa tim već godinama, umrijeću sa bipolarom, ali neću od njega. Neću, baš u inat onima koji su mi okrenuli leđa, koje je sramota što sam im blizak rod (izvinite familijo što sam vas ponovo “obrukao”), neću zbog onih koji me podržavaju i koji imaju iste i slične muke kao i ja, neću zbog svih onih divnih ljudi koji mi danima šalju poruke podrške (izvinite što ne stižem svima da odgovorim), neću zbog onih koji su me prije vremena otpisali, ponovo ću ja da pjevam, a posebno neću zbog onih koji pišu “Nema mu spasa”, “Umri od Bipolara”, “E sad možeš da pjevaš samo u ‘Lazi’ i ‘Dobroti'”, “Otpjevao si ti svoje druškane” i slične poruke zbog kojih sam shvatio da Balkan nije samo geografski prostor, nego je i dijagnoza i to baš bipolarna, pola je svjetlo, pola mrak, tama i to ona najcrnja, koja prijeti da te proguta.
– Mi smo kao i vi, sa svim vrlinama i manama, možda smo samo preosjetljivi na stresove, možda smo samo emotivniji, zato prije i stradamo. Većina nas je poput rolerkostera, čas gore, čas dole, ali velika većina nas nije ni luda, ni agresivna, samo smo ili duboko depresivni ili previše euforični, možda nekada ne možemo da kontrolišemo neke svoje postupke, ali to nije naš izbor, niti nevaspitanje, niti razmaženost, to je takva bolest, sa kojom se, uz terapiju, živi, kao na primjer sa dijabetesom.
Ili kad čujem “depresija je bolest dokonih ljudi”, “uzmi lopatu u ruke, pa nećeš imati vremena da budeš bipolaran”, iskreno, žalim takve ljude, jer su jako glupi. Shvatite, depresija, posebno bipolarna, nije izbor, već ozbiljan zdravstveni problem sa velikim brojem samoubistva i terapija je obavezna, oni koji je piju, nikako je ne smiju prekidati na svoju ruku, čak ni kad su u plus fazi, kada im se čini da im je bolje, kao što sam ja to radio, pa mi se stanje naglo pogoršalo, neka im ja budem primjer kako ne treba.
li kad mi kažu “ko će sada tebe da pozove da mu pjevaš kad znaju da imaš dijagnozu”? E zabole me baš da l’ će da me pozovu ili ne, pa valjda me zovu zbog mojih pjesama koje se i dan-danas nakon 15 godina slušaju, a ne zbog toga ko sam i što sam ja privatno. A ako nekom smeta što sam se razbolio i javno to priznao, takvi ograničeni i ne treba da me zovu, nek zovu da im pjevaju oni “normalni” , jer od njih normalnih, mi “nenormalni”, ne možemo doći na red. (mislim na autotjun pjevače u pokučaju, starlete, razne MC i slične plejbek “umjetnike”.)
Uostalom, kakva je to diskriminacija, dokle više?! Nebitan sam ja, ja ću se snaći, (živjeću od autorskih prava, crni humor, naravno) ali zar neko ko na primjer radi u nekoj firmi, fabrici, banci, pošti, bilo gdje, treba da dobije otkaz i ostane bez posla samo zato što pije antidepresive ili psiho stabilizatore?!!
I na kraju, neka bude da nije hrabrost nego ipak ludost, to što sam na visoko moralnom i “normalnom” Balkanu priznao da sam “nenormalan”, jer ovdje na Balkanu (s obzirom na to na kakvom stresnom području živimo,) ko ne poludi, nije normalan.
P. S. Nemam djece, nemam (nažalost) više oca, nemam mnogo ljudi za koje sam vjerovao da će uvijek biti uz mene, nemam više ni kosu jer sam u afektu sam sebi obrijao glavu, nemam više ni problema sa alkoholom ni drugim porocima, nemam više suicidne misli, nemam predrasuda, nemam mnogo toga, ali imam volje da mi bude bolje. Imam 37 godina, 75 kg, 172 cm, imam završenu muzičku školu, svoj mali studio u kome pišem svoje pjesme, imam četiri albuma, imam Jelu, na distanci, nisam te zaboravio i još dosta pjesama za koje vjerujem da će živjeti i poslije mene, imam moju malu Mazu i Lunicu (pet terapija zaista pomaže), imam milion mana i nešto malo vrlina, imam neki svoj svet i par pravih prijatelja, imam svoj stav i imam m*da da ga javno iznesem, imam probleme sa sinusima, nacionalistima i lažnim moralistima, imam traume iz prošlosti jer sam pola djetinjstva proveo po bolnicama, imam tikove, imam skoro svakodnevno ničim izazvane nagle promjene raspoloženja koje me iscrpljuju, imam ožiljke na rukama, sam sam ih napravio, imam ih i na srcu, njih su napravili drugi, a imam i bipolar disorder (rapid cycling) i ne stidim se toga – napisao je Bojan u svom postu.
kurir