Ovako je roker pričao o svojoj majci Nerandži, koju svi znali kao Nenu!
Bora Đorđević, legendarni roker koji nas je napustio u 72. godini, govorio je o svojoj majci Nerandži s velikom ljubavlju i poštovanjem. U pismu koje je 2014. godine napisao povodom Osmog marta, frontmen kultne grupe “Riblja čorba” je evocirao uspomene na svoju majku, koju su svi zvali Nena i koja je bila oličenje blagosti i dobrote.
Nerandža se rano udala za Borinog oca, Dragoljuba, i njihova ljubav je trajala do kraja života. Nakon što je Nena preminula, Dragoljub nije mogao da podnese njen gubitak i umro je manje od godinu dana kasnije.
“Moja draga majka imala je jako čudno ime za današnje vreme – Nerandža. Naravno, svi su je zvali Nena i bila je oličenje blagosti i dobrote. Rano se udala za mog oca Dragoljuba, koji je iz rata izašao kao kapetan I klase, i koga je posao u „Slobodi“ doveo iz Niša u Čačak”, sećao se Bora.
“Bila je to ljubav na prvi pogled koja je trajala do kraja života. Naime, kada je Nena preminula, ni Ljupče (kako ga je mama zvala) nije izdržao dugo. Bio je očajan, često je plakao i uvenuo je za nepunu godinu dana od Nenine smrti”.
“Moja mlađa sestra i ja došli smo na svet brzo posle venčanja, tako da je mama morala da nas čuva i neguje, i istovremeno studira, jer je otac radio, a to nije bilo nimalo lako. Priroda se malo poigrala sa čačanskom porodicom Đorđević. Tata je bio markantna pojava sa orlovskim nosom i moja sestra je likom povukla na njega, dok sam ja pljunuti Nena, čak i mladež imamo na istom mestu”.
“Nena je bila vredna i uprkos gomili obaveza oko dece, uspela je da završi fakultet i da se zaposli kao profesor srpskog i ruskog jezika. Mislim da sam od nje nasledio ljubav prema čitanju i glumi, a prema muzici od oboje. Još da sam od mame nasledio blagorodnu narav, bio bih bolji čovek”.
“Ćale je bio divan čovek, ali se u detinjstvu nismo najbolje slagali. Bio sam veoma nestašan klinac, a on ipak vojno lice, pa kad nešto zabrljam znao je da radi i kaiš po du*etu. To sam stoički podnosio. Smešno je bilo kada je Nena trebalo da podrži muža u kažnjavanju razmaženog sina. Juri me po stanu sa varjačom u ruci, a ja bežim oko stola i umirem od smeha jer znam da ne želi da me stigne, a kamoli udari”.
“U mene je imala bezgranično poverenje. Kada bi došla umorna iz škole sa gomilom pismenih zadataka, pola ona uzme, pola ja, i ocenjujemo. I nikad se nismo razišli u proceni”.
“Za nju sam uvek bio i ostao dete. Znala je da me osramoti iz najbolje namere. Naprimer, treba da izađem s devojkom koja svrati kod nas da me sačeka. I taman da pođemo, Nena pita: Sine, jesi piškio?”
“I kasnije, kada sam postao afirmisani umetnik, znao sam da odem kod roditelja i da im pročitam nove pesme. I reakcije je uvek bila ista: „Iju, crni sine, opet psuješ!“. A crni sin konjina odrasla. Moju majku su svi voleli jer je bilo nemoguće ne voleti je”, zaključio je Bora Đorđević u pismu koje je 2014. godine povodom Osmog marta napisao za “Blic Ženu”.
republika.rs