Nakon smrti Saše Popovića, dugogodišnjeg direktora “Grand produkcije” i jedne od najuticajnijih figura na muzičkoj sceni Balkana, srpski pisac Stefan Simić oglasio se o njegovom nasleđu, iznoseći niz oštrih kritika na njegov rad i uticaj.
Njegov post sa Facebook-a vam prenosimo u cijelosti:
“Čitam kako ljudi masovno hvale Sašu Popovića,
da imam utisak kao da živimo u nekoj paralelnoj stvarnosti.
Do skoro, ne sećam se da sam čuo neku lepu reč za njega.
Verovatno i nisam.
Bio je muzički monopolista, koji ne samo da je putem svojih, često opskurnih emisija, nametao muzički stil, ukus, nego i mišljenje.
I to sve pod parolom da on, kao, nekome pomaže.
Godinama je bio desna ruka Željka Mitrovića i Pinka.
Jedan od najvećih ubica duha na ovim prostorima.
Hteo, ne hteo, gledao sam kako ponižava ljude u svojim emisijama, kao kakav muzički guru,
Ili kako im se podsmeva, dok je išao od grada do grada u potrazi za novim “zvezdama granda.”
Čovek bez ikakve harizme, koji je davao sebi za pravo da određuje ko je talentovan, a ko nije.
Ko zna koliko ljudi je ismejao pred milionskim auditorijumom, a uz to, ko zna koliko je stotina miliona zaradio na tuđim talentima, određujući ko će, šta i kako.
Klasičan lovac na plen, koji je uništio mnoge želje i snove.
Sećam se kako je, u “Utisku nedelje”,
već indisponiranu i u padu, Slađanu Milošević, učio pameti.
Koja je za njega izmislila ne samo muziku, nego i po pojavi, stasu, glasu.
Kao što je Vučić u politici, Dragan J. Vučićević u novinarstvu, to je Saša Popović dugo bio u muzici.
Toliko ga je sve to ponelo, da smo decenijama bili primorani da ga slušamo, njegove tirade,
da nam on određuje šta je dobro, šta je muzika.
Naša duboko licemerna javnost to kao da zaboravlja.
Ako se neko okoristio o mladim, talentovanim ljudima, to je bio on, Po parolom – da im pomogne. –
Stavio je sebe u prvi plan, i ne sećam se da sam ga nekad slušao, a da nisam osetio transfer blama.
To je još bilo pre vremena masovnog korišćenja interneta, kada su ljudi još verovali da će Saša Popović od njih da napravi ne znam šta.
I ko zna koliko njih je odveo na pogrešan put,
što se videlo vrlo brzo.
Neko je tu, i od mladih, verovatno bio na dobitku,
ali najviše on.
Što je više Saše Popovića bilo na televiziji,
masovno je opadao ukus.
On i njegov uticaj,
bili su jedan od konačnih udaraca,
ionako sve izgubljenijoj mladosti tih godina,
kojoj je toliko pametnih i talentovanih ljudi bilo uskraćeno u javnom prostoru,
ali su zato bili primorani da slušaju Sašu Popovića.
Čovek bez šarma, koji nas je učio šta i kako treba.
Tako da ne razumem, čemu ovolike hvale.
Da ne znam o kome se radi, mislio bih da je umro neki vrhunski pedagog, koji je znao sa mladim ljudima, a ne lihvar, koji je držao ozbiljan monopol nad muzičkom scenom na ovim prostorima, zadajući konačan udarac onome što je stvarno muzika i određivao mnogo šta.
I ko zna koliko karijera upropastio.
Uvek sam bežao od takvih ljudi, a on je bio sinonim za sve to.
Zato ne da ga ne žalim, nego sam potpuno ravnodušan, jer znam koliko je zla naneo.
Ozbiljnog, velikog.
Dok se narod veselio uz pesme, mnogo toga drugog je bilo u pozadini.
Nadam se samo da neće i njega u Aleju velikana,
kao tajkuna Kostića.
Ako se taj trend nastavi, obesmislićemo sve ono što je stvarno veliko i počiva tamo.
Ljudi duha, a ne profiteri na tuđem radu i nesreći.
Stefan Simic”
Simićevi stavovi izazvali su oprečne reakcije – dok jedni podržavaju njegovu kritiku muzičke industrije, drugi smatraju da je Popović ostavio neizbrisiv trag i dao priliku mnogim talentima. Debata o njegovom nasleđu očigledno neće prestati ni nakon njegove smrti.