Došli Hrvat fratar, Srbin paroh, a s njima i bošnjački hodža, sva trojica Bosanci, u kafić u Vojniću nedaleko od Karlovca, seli za sto i naručili kavu, kafu i kahvu. Ne ispiše ih ni do pola, a postadoše nerazdvojni prijatelji.
Vojnić je formiran kao odbrambeni grad u vreme napada Turaka. U svojim navalama Turci su ove krajeve pustošili gotovo dva veka, Hrvati su pobegli u Kranjsku i Štajersku, odnosno današnju Austriju, a tu ničiju zemlju su počeli da naseljavaju i Srbi.
Danas u ovoj opštini podno Petrove gore živi nešto manje od 5.000 ljudi, svaki drugi je Srbin, nešto manje je Hrvata, a najmanje Bošnjaka. Gradonačelnik dolazi iz redova HDZ, ali u veću svi narodi imaju svoje predstavnike. O suživotu se ovde i ne govori previše, kada on u praksi funkcioniše verovatno bolje nego igde drugde.
Priču o ovom kordunskom delu Hrvatske kazuju tri pomalo neobična čoveka, imam, fratar i pop. Admir Muhić, Ivo Bošnjak i Željko Vidaković. Predstavnici su svojih naroda, svojih religija i dobri su prijatelji, koje je životna sudbina spojila baš ovde, kako kažu u “centru sveta”.
“Vera spaja kroz lepe stvari, ali i kroz probleme koje prolazimo svi. Malo je reći da su međuverski odnosi korektni, jer su oni još i bolji. A što se nas trojice tiče, tu ne treba trošiti reči”, slaže se trojac.
“Ma mi smo se kliknuli na prvu. Mentalitet Hrvata, Bošnjaka, pa i Srba s ovih područja je vrlo sličan”, dodaje hodža Muhić.
“Sva trojica smo rođeni u Bosni, mlađi smo ljudi, neopterećeni prošlošću, nemamo kočnica, odrasli smo u multietničkim sredinama, ali i bez obzira na sve to, opet se na kraju sve svodi na jednu stvar: ili jesi čovek, ili nisi čovek, nema to baš puno veze sa nacionalnošću”, naglašava fratar Ivo.
Ima, dakako i stvari oko kojih se ne slažu. Tako recimo oženjeni efendija i paroh fratra koji je, dakako, u celibatu, kada pričaju o plusevima i minusevima ženidbe teše ga da se ne brine, jer nije on u minusu već su njih dvojica, jer stvar treba sagledati celovito, a ne samo s jedne strane, piše Jutarnji list.
“Eh, da li je prednost ili nedostatak, ne znam ni sam šta bih ti rekao. Kažu mi oni – blago tebi, nemaš žene, pa ne polažeš nikome račune, a ja njima kažem, da nemate žena, kukali bi vi!”, kroz smeh priča fratar Ivo.
Prvi su prijateljstvo sklopili efendija i paroh, jer su najduže tu.
” Ja sam Željka posetio za jedan Uskrs, poželeo sam da mu čestitam iz kolegijalnih razloga, a isto tako sam znao da odem na ponoćnu misu u katoličku crkvu kada je župu vodio fratar Tomo. Hteo sam da izazovem pozitivan efekt.
Slika meseca maja!
Fra Ivo Bošnjak
Hodža Admir Muhić
Paroh Željko Vidaković
To je to! pic.twitter.com/BsaXWV6Nl6— Ivan Krstić Krcko (@krckoLE) May 7, 2018
Pomislio sam, kada dete vidi da hodža, fratar i pop zajedno sede, reći će kući: mama, tata, deda, video sam ih da sede zajedno. Onda su roditelji dužni da mu kažu: i on je čovek, iako nije “naš”!
Pozdravi ga naplju, pomozi mu, nasmeši mu se u prolazu, ustani mu u autobusu. Neka ova naša zajednička slika bude takva poruka koja će otići u svet”, kaže imam Muhić, dodajući da je na njima da budu portparoli ljudima.
” Ako je čovek na rubu i u siromaštvu, on je na pragu da izgubi veru u Boga, znači, mi smo ti koji im moramo pomagati, i duhovno i socijalno i materijalno, da se s njima radujemo i tugujemo. Ako budu morali da odemo svi, ja ću biti zadnji koji će otići”, kaže hodža.
Ima onaj vic!
Došao Zagrepčanin u Sarajevo, ušao u kafić i naručio:
– Prosim vas jednu kavu!
– Nema – kaže konobar.
– Nije Hrvat, možda je Srbin, misli si Zagrepčanin, pa kaže:
– Moliću jednu kafu!
– Nema – opet će konobar. Gost je sada siguran da je konobar Bošnjak, pa ispali:
– Molim vas kahvu!
– Ma nema, ba, vode, đe’s navro? – odbrusi mu konobar
“Ima ovde velikih socijalnih problema, vidim da ima kuća bez vode, pa majka nosi kupati decu na reku ili potok. To je sramota, i to sam rekao načelniku opšine – kaže fratar Ivo, slažući se sa svojim kolegama da više brige treba posvetiti mladim ljudima, jer previše ih odlazi trbuhom za kruhom.
kurir