Pokušat ću u najkraćim crtama opisat moj život, za mnoge tužan.
Prvi muž – izlazim iz rodilišta, ulazim u kuću, boca i ostataka hrane posvuda. Čovjek zabančio tako da je prozor od spavaće sobe uspio razbiti.
Neki njegov pajdaš spava na kauču mortus pijan. Prvo noćno hranjenje, molim muža da mi doda čašu vode, a on me sasječe pogledom i kaže mi da nisam ni prva ni zadnja koja je rodila i nastavlja spavati.
Drugi muž, opet izlazim iz rodilišta- kuća blista, frižider pun mojih najdražih jela i kolača, u spavaćoj sobi koljevka koju su drugi muž i sin iz prvog braka sami napravili. Prekrivač za krevetić koji su opet njih dvoje napravili. Prvo noćno hranjenje, muć se diže, dodaje mi bebu..
Ja se dižem da pronosam bebu da podrigne, muž šapće da se vratim u krevet, da će on. Ujutro se dižem- sin spreman za školu, muž za posao, doručak na stolu me čeka.
To je bilo prije 15 godina i skoro ništa se nije promijenilo. Pa nek mi netko kaže da se isplati trpiti loš brak zbog djece.”
