Zbog čestih incidenata koje Miljana Kulić često pravi, gledaoci spekulišu da Kulićka ima neku dijagnozu, a i zadrugari joj u svađi često govore da nije normalna kao i da treba da se liječi.
Jedan beogradski psihijatar za Espreso je objasnio neke stvari. Odmah na početku razgovara ogradio se rečenicom da prije postavljanja bilo koje dijagnoze, morao bi da popriča sa pacijentom, ali gledajući Miljanino ponašanje godinama unazad on vjeruje da je u pitanju specifično neurološko stanje.
U pitanju je Aspergerov sindom i riječ je o razvojnom poremećaju:
– Mnogo je teže dijagnozu postaviti kod odrasle osobe, jer su standardni dijagnostički kriterijumi dizajnirani za dječije doba i zbog toga što se način ispoljavanja Aspergerovog sindroma mijenja sa godinama. Važno je da se poremećaj pri dijag–nostikovanju ne pomiješa sa opsesivno kompulsivnim poremećajem, depresijom, poremećajem neverbalnog učenja, Turetovim sindromom, shizofrenijom ili maničnom depresijom.
Riječ je o neurološkom stanju koje karakteriše manji ili veći stepen problema sa govorom i komunikacionim vještinama, ponavljani obrasci u ponašanju, pridržavanje stroge rutine, siromašan repertoar ponašanja – rekao je, ali i detaljnije objasnio o čemu se tačno radi:
– Način na koji takvi ljudi vode razgovor je jednostran. Slabo slušaju svog sagovornika, naročito kada pokuša da promijeni temu. U stanju su da satima razgovaraju i zapitkuju, primkera radi, o načinu funkcionisanja računara ili televizora ili kao u Miljaninom slučaju da zapitkuje da li je lokepa, ko je lkepši od nje i slično. U svoj rkečnik često ubacuju pojedine riječi koje samo za njih imaju značenje, smišljaju bizarne kovanice i rado ih i često koriste. Ponekad im se toliko dopadne nešto što čuju od drugih, pa ga usvoje kao poštapalicu koju će nadalje istrajno koristiti kad god je moguće – rekao je psihijatar za Espreso. rs.
Na pitanje da li Miljana baš zbog tih stvari vrijeđa ljude i pravi se luda, dao je odgovor koji je pojasnio njeno stanje:
– Jezik gestova, znakova, mimika za njih su poput stranog jezika. Jako teško ih tumače i otuda glavni problemi u komunikaciji sa vršnjacina i porodicom. Najčešće nisu u stanju da rastumače emocionalno stanje sagovornika, da dožive i da se užive u njegove emocije (da empatišu). Tako se dešava da „bubnu” nešto čemu nikako nije ni vrijeme ni mjesto. Društveno i emocionalno ponašanje je neprikladno i kao da je socijalno funkcionisanje prava noćna mora za njih. Pokreti tijela su slabo koordinisani i izgledaju vrlo trapavo. Hod im je vrlo trapav, nekad spor, nekad skakutav.
Doktor je bjasnio, da ukoliko je zaista riječ o ovom sindromu postoji velika mogućnost da je Miljana naslijedila ovaj faktor kao i da postoji velika mogućnost da i njen sin Željko ima ovako nešto:
– Otkriveno je da postoje porodične loze u kojima se ovo oboljenje češće javlja nego kod drugih i da u porodicama oboljelih ima dosta onih sa sličnim simptomima izraženim u nešto slabijoj formi – manji problemi u interpersonalnim odnosima ili u razvoju govora i motorike. Smatra se da Aspergerov sindrom ima snažniju genetsku osnovu od autizma.
Za kraj je zaključak da postoje razne terapije koje se vode razgovorima i da može da se živi normalnim i zdravim životom:
– Ove osobe mogu sasvim uspješno da vode nezavistan život, da napreduju na poslovnom i emotivnom planu, ali je vrlo verovatno da će im često u životu biti potrebna posebna doza moralne i svake druge podrške porodice. Važno je upamtiti i objasniti djetetu ili odrasloj oboljeloj osobi da neko ko pati od Aspergerovog sindroma nije „lud”, već se samo malo razlikuje od drugih. U nekim stvarima je uskraćen, a u nekim stvarima i mnogo bolji od drugih.
novi