Šaban i Sinan bili su najveći prijatelji, braća i kolege, a kad je Sinan preminuo, Šaulić je drhtavim glasom podelio tugu zbog tužne vesti.
Bože… Baš mi je osvanuo ružan dan. Da li je moguće. Bio mi je izuzetno drag čovek, mi smo čak i rod. Baš me je pogodilo… Izuzetan umetnik, izuzetan pevač kojeg je narod voleo, koga su kolege volele… Ne znam ko njega nije voleo! Izuzetno simpatičan u svim svojim pričama sa kolegama, sa drugarima… Tu je uvek bilo toliko smeha, zabave. Uvek je imao nešto lepo i zanimljivo i simpatično, na šta smo se svi smejali. Da ne pričam noći, neke naše, do rano ujutru. Pričali smo o svemu i svačemu, o muzici, znali da zapevamo za stolom”, prisećao se Šaban sa knedlom u grlu.
Šaban i Sinan trebalo je da snime duetsku pesmu. Međutim, taj san ostaće zauvek nedosanjan.