Predrag Peđa Nikolić (20) iz okoline Leskovca konačno je izašao iz crvene kovid zone i stao na svoje noge poslije 40 dana borbe s nevidljivim neprijateljem, tokom koje mu je otkazivao jedan po jedan organ i krv išla na sve strane…
– Kad sam se probudio, mislio sam da sam spavao dan-dva, nisam ni bio ni svjestan da sam bio u komi i na respiratoru čak 17 dana boreći se za život. Poslije 40 dana ležanja, uspio sam da stanem na noge. Prvi korak je bio baš bolan, već drugi i treći lakši. Trebalo mi je vremena i da mi se povrati govor – kaže za Kurir Predrag Peđa Nikolić, telefonom, iz postelje Klinike za anesteziju i intenzivnu terapiju KC Niš.
Peđa je onaj mladić iz okoline Leskovca o kome smo već pisali, koji će tek na jesen napuniti 21 godinu, a zdrav i prav je završio na respiratoru, otkazivali su mu bubrezi, jetra, srce je popuštalo, krv išla na sve strane… Bukvalno je vraćen iz mrtvih. Prije neki dan prebačen je iz crvene zone ove klinike, koja je sada kovid bolnica, na intenzivnu njegu.
A kada je tog 18. jula hitno poslat iz Leskovca u Niš, nije, kako kaže, ni bio svjestan koliko je loše. Stajao je na nogama, normalno pričao i smatrao da mu u Nišu nije mjesto. Samo nekoliko sati nakon dolaska u KC Niš priključen je na respirator.
– Kad sam saznao da imam koronu, nisam ni pomislio da me nešto strašno može snaći. Mislio sam da je mladi lakše preleže. Al’ kad sam stigao u Niš, kad su krenuli da trče, viču, stavljaju mi elektrode, traže gdje mi je vena, shvatio sam da je baš ozbiljno. Kad sam se probudio, nisam ni bio svjestan da sam bio 17 dana u komi. Mislio sam da sam imao neku operaciju i da sam samo odspavao dan-dva – prisjeća se Peđa.
Za njega je, kako kaže, fatalno bilo to što je ranije imao koksaki virus, a nije ni znao.
– Doktori su utvrdili da sam zapravo koksaki nosio tri-četiri mjeseca, a da o tome pojma nisam imao. I tako me je napadao koksaki nekoliko mjeseci, a korona potom samo dokrajčila. Sad sam, hvala bogu, super, mogu da pomijeram ruke, noge, da ustanem. Glas mi se vraća. Poslije respiratora jedva da sam šaputao, niko nije čuo šta pričam. Sad me svi čuju. Vraća mi se i snaga – veli Peđa.
Za ovih mjesec i po provedenih u bolnici, svašta je prošao i vidio:
– Gledao sam i kako ljudi umiru pored mene. Nekad mi je bilo užasno teško, a nekad sam to realno sagledavao. Osoblje, od kojih su mnogi maltene moji vršnjaci, divno je. Uvijek su bili tu za mene. Kad klonem, dođu, kažu neku utješnu riječ.
Peđa je sportista, igra košarku, redovno je u teretani i samo jedva čeka da ode kući.
– Najteže mi je što moram da ležim. Volim da sam u pokretu, nema dana da ne odem u teretanu ili da nisam pod košem. Samo da izađem napolje i vidim dan i sunce – veli Peđa i zahvaljuje osoblju i ljekarima klinike s prof. dr Radmilom Jankovićem na čelu.
Izvor: Kurir