Žića Kojić je preminuo u ponedjeljak 7. septembra 2020. godine.
Živadin Žića Kojić je rođen 10. jula 1939. godine u Čokešini. Inspirisan ljubavlju majke Mačvanke i oca Jadranina, bogomdanom prirodom i slavnom istorijom rodnog Podrinja, rano je počeo da piše i peva.
Prvu pjesmu je Žića napisao i komponovao još 1959. godine za vreme služenja vojske u Banjaluci. Zaljubio se u ćerku svoga kapetana i ovekovečio je u pesmi “Banjaluko tebe Vrbas deli, tu smo draga ljubav započeli”. Prvu ploču snima za “Diskos” 1967. sa kompozitorom Mikijem Mitrovićem, a godinu dana kasnije ulazi u pevačko jato Buce Jovanovića. Sa ocem srceparajuće pjesme snima dvije singlice sa osam pjesama, i tu “Lepu Janu” koja je išla ispred svoga veka.
– Posijle izuzetnog uspeha naše prve ploče sa “Lepom Janom”, predloži mi Buca da za drugu ploču prodam nešto stoke i pripremim pare za reklamu. Meni to bude krivo, pa kažem velikom Buci: “Slušaj majstore, moj otac očekuje od mene da od pevanja nešto i zaradim, a ne da rasprodam i posljednje tele iz štale”.
– Tako je završena saradnja sa Bucom, i od 1970. do danas sam sebi komponujem, pišem stihove, sviram harmoniku, aranžiram i šefujem orkestrom – pričao je jedan od prvih i poslednjih autentičnih kantautora u narodnoj muzici.
Uslijedile su Žićine kantautorske pesme za sva vremena: “Moj živote, šta li mi te truje”, “Nek uvenu ruže”, “Pusti me da odem gde me misli nose”, “Nikad kući ne dođem do zore”, “Oj devojko malena”, “Javljam ti se majko iz tuđine”, “Kad bih smeo da ti kažem majko”, “Kićeni svatovi”, “Mačvo moja najlepša na svijetu”, “Šljiva ranka, kruška karamanka”, “Stara vodenica”…
– Snimio sam samo u dvadesetom vijeku makar desetak jpesama za sva vremena, i isto toliko i u dvadeset prvom vijeku. Ni izbliza nisam stekao status kakav zaslužujem. Kad sam navršio osamdeset godina, dobio sam status estradnog umetnika!? Slavu i popularnost nikad nisam jurio.
– Gledam omot mojih prvih ploča sa Bucom Jovanovićem pa se pitam: “Da l’ se život poigrao sa mnom i sa mojim likom, je l’ moguće kad ostariš da ne trebaš više nikom. Ne trebaš ni ženi, a deci još manje, svi čekaju da naslede dedino imanje”.
– U takvom raspoloženju uđoh u serijal “Nikad nije kasno” kao jedan od prvih i najstarijih učesnika. Dođoh do četvrtog kruga, i ispadoh. Žao mi je što članovi Grandovog žirija nisu imali pojma da sam sedamdesetih godina prošlog veka snimio dvadesetak ploča za PGP, što samostalno, što u saradnji sa Latifom Havkićem, i nekoliko studijskih albuma posle dve hiljadite. Time su pokazali i neznanje i nepoštovanje velikana koji su me pratili na tim pločama – jadao se Žića.
Iskreno, bio sam zatečen pojavljivanjem moga kuma Žiće Kojića u serijalu “Nikad nije kasno”. Pitao sam se, zar je moguće da moj kum “Gromovnik sa Cera”, ekskluzivac PGP-a, jedan od prvih pevača Buce Jovanovića, radio pevač koji je 1956. položio audiciju kod Carevca, jedan od prvih i najautentičnijih kantautora narodne muzike, dođe na Grandovu binu i ponizno se predstavi članovima “stručnog žirija” koji nisu bili ni rođeni kad je on snimao večite hitove: “Ja sam Žića Kojić iz Čokešine?!”
Zar da okoreli narodnjak ode pred noge onih koji su četvrt veka mutili izvornu narodnu muziku, pa kad je ponestalo “zvezda” i “zvezdica” setiše se i ovih zaboravljenih iz “Poslednje šanse”? Zar Žića Kojić da se takmiči sa onima koji nisu snimili nijednu ploču? Zar ovakav ćiriličar da se takmiči sa propalim gitaristom, uobraženim Hendriksom?
– Sad se kajem što sam ušao u “Nikad nije kasno”. Ako je do utehe, naši stari vele: “Ne oru se doline, bez matore voline” – primetio je “Gromovnik sa Cera” u posljednjem pojavljivanju u mojoj emisiji.
(Srbija Danas)