Ja sam znala da sam bolesna. Znala sam – to je to, nema šta. I onda sam otišla tamo i…uklopila sam se. Živ se čovek na sve navikne – ispričala je Marina
Marina Tucaković se pre nekoliko godina suočila sa najtežim bolom, kada joj je preminuo sin Miloš koji je tada imao samo 24 godine, a pre nekoliko meseci suočila se sa još jednom teškom životnom bitkom, kada je saznala da ima rak dojke. Iz svega toga izašla je kao pravi borac i nikada nije imala problem da javno, i pre svega hrabro priča o svemu. Svoju životnu ispovest podelila je sa gledaocima makedonske televizije 1 TV.
Marinina karijera traje duže od četrdeset godina, a ne samo da je najpoznatiji i najuspešniji tekstopisac u Srbiji, već i u regionu. Osim što je otkrila gde pronalazi inspiraciju i kako nastaju njeni hitovi, Marina je progovorila i o teškom periodu koji je, srećom i Božjom voljom, iza nje.
O smrti sina Miloša
– Ne postoji ništa strašnije od toga. Nema tu neke priče… Jednostavno, desilo se to što se desilo. On je imao nekih problema sa narkoticima, i baš kad se sredio, posle jedno 4-5 godina, on se jedno jutro nije probudio. I ja sam ga našla. Strašno. Ušla sam u njegovu sobu i zatekla to što sam zatekla. Imao je 24 godine. 1. decembra će biti 10 godina kako se to dogodilo. Interesantno, uvek sam imala strah da će nešto da mu se dogodi. Uvek imate strah za osobe koje volite, ali on je tu noć bio toliko veseo, mi smo se toliko smejali. Nisam mogla da imam nikakav loš predosećaj, koliko sam ih imala ranije iz strahova. I, eto, baš se dogodilo to čemu se tada sigurno nisam nadala. Nisam to očekivala.
Trebalo je tog dana da idem u žiri za tu emisiju. To je trenutak ludila i trezvenosti. Samo sam napisala: “Ja ne mogu da dođem u emisiju, izvinite, meni je sin upravo umro”… Bila sam profesionalna prema tim ljudima, da me ne čekaju. A onda je to bio haos. Ja sam verovatno te suze nekako potrošila na ranije sekiracije u vezi sa decom i u vezi sa mužem, tako da sam nekako otplakala to mnogo pre nego što se desilo. Ali možda bi mi bilo mnogo lakše da sam mogla da plačem. Ovako sve to negde još uvek krijem u sebi i borim se nešto protiv tih suza, ali možda bi bilo dobro da ih…onako…pustim jednom – rekla je Marina, koja nije želela da dobije rezultate obdukcije.
– Nisam htela. Šta mi to znači? Da li je to bilo srce, da li je nešto uzeo… Isto je. Je l’ tako? Ne želim da znam. Niti je to bitno – rekla je Marina, koja i dalje traži odgovore i smatra da je ona ta koja je pogrešila.
– Uvek se čovek pita gde je pogrešio. Uvek. Bar ja. Odgovor je jedino to da sam ih ja volela na način koji nije bio dobar. Uvek negde na sebe svaljujem. Ne znam… Ako je ko bio uz tu decu, pogotovo uz Miloša u tim trenucima, to sam bila ja. Ali, eto, neke stvari se jednostavno dese, nema pravila u životu. Da li je čovek dobar ili loš, nema pravila.
Nakon Miloševe smrti, Marina nije radila nekoliko meseci, imala je podršku ljudi oko nje, a zatim ju je muzika, kako kaže, ponovo vratila u život. Prvi tekst koji je napisala posle smrti sina bila je pesma za Daru Bubamaru “Mami, mami”, koja je odmah postala veliki hit.
– Ja sam morala da radim. Bilo je ili ću biti ili neću biti.
O bolesti koja ju je zadesila
– Karcinom dojke. Krenula voda ka plućima. Pako sam prošla. Ali jednostavno, kada sam bila smeštena na Institutu za onkologiju i radiologiju, polusvesna, nisam osećala nikakav strah. Jednostavno, biće šta će biti. Izgubila sam dete, šta još može gore od toga da bude? Prema bolesti se i dan danas ophodim kao prema nečemu što je u meni. Što je deo mene. Sada je bolje, hvala Bogu, ali videćemo šta će biti – ispričala je Marina, koja i sama kaže da svesno nije otišla kod lekara iako je predosećala bolest.
– Ja sam znala da će se to meni desiti. Mnogo sam se loše osećala, mnogo sam se nervirala, sekirala, imala sam tu ranicu koju sam, naravno, ignorisala, kao i mnoge stvari što ignorišem… I ja sam znala da sam ja bolesna. Ali stvarno sam znala. Imala sam i drugih problema, i privatnih, pa čovek malo sve to zanemari. Mislim da sam ja sebi uvek bila na poslednjem mestu, u suštini. Koliko sam jaka i koliko volim život i da idem dalje, toliko sam negde i drugačija.
– Bilo mi je jako loše, izvadila sam rezultate, videla da imam šećer 22 i plus tumor-markeri povećani… I znala sam – to je to, nema šta. I onda sam otišla tamo i…uklopila sam se. Živ se čovek na sve navikne – rekla je Marina, uz koju su u tim najtežim trenucima bili sin i suprug, ali isto tako i brojne estradne ličnosti, njeni prijatelji i saradnici.
Svi ti moji su bili tu. I Ceca, i Jelena, i Ana Nikolić, svi su bili tu. Nekako, sve je to bilo kako treba. Sve će proći. Ja sam rekla da ova bolest jedino što mi je dobro donela, to je da mi je vratila neku veru u ljude. Da i ti ljudi o kojima se priča da su ovakvi i onakvi, ustvari, nije tako. Da su to neke, u suštini, zatrovane neke duše, ali da dobrih ljudi ima i dalje, što je danas luksuz. Bar kod nas u Srbiji. Malo je dobrih ljudi. Svi hoće da vas iskoriste, svi su negde i zavidni… Oni su se stvarno prema meni postavili kao da nisam bolesna. I to daje negde, znate, neku potporu. Sigurno je bilo i onih koji su me razočarali, ali to je najmanje bitno. Za mene su svi dobri. Ja ih prihvatam takve kakve jesu.
O daljim planovima
– Ja nikad ništa ne planiram. Šta mogu da planiram, kad me toliko toga u životu strefilo što nisam planirala? Tako da više apsolutno ništa ne planiram. Nema šta. Sve ide svojim tokom. Biće kako bude. Plan je, eto tako, da se sve ovo negde nastavi. Da funkcionišem koliko mogu (nadam se da će biti još bolje), da pišem i dalje, da zarađujem…
telegraf