Svjedočeći o Titu, nekadašnji muftija beogradski Hamdija Jusufspahić rekao je u jednom intervjuu da je “Tito bez ikakve sumnje jedan od najvećih ljudi rođenih na ovim područijima”.
Ta naša Jugoslavija, predratna, bila je bez sumnje zemlja koja je imala sve. U svakom slučaju imali smo lijepu zemlju ali i sreću da imamo jednog Tita. On je sigurno jedna od najvećih ličnosti svoga vremena. Morali su mu se prikloniti i pokloniti i Čerčil i Staljin i Hitler. Sve ih je pobijedio”, rekao je Jusufspahić govoreći o Josipu Brozu. Kako je ispričao u jednom intervjuu 2003. godine on se više puta sreo sa Titom.”Sreo sam se sa njim kao student u Kairu. Na neki način sam već bio formirana ličnost. Kada smo se sastali imao sam veoma interesantan susret sa njegovim ljudima zaduženim za bezbjednost. Oni nisu znali da sam ja neko ko stanuje u zgradi našeg konzulata. Slučajno je konzul izašao negdjei meni ostavio sve ključeve. Kad je došao šef Titovog obezbjeđenja pitao je mene za mene. Pitao me je da li ja znam jednog studenta koji se zove Hamdija Jusufspahić. Rekao samu mu da ga poznajem. Poslije je konzul objasnio čitavu situaciju”, ispričao je Jusufspahić. Međutim, kako je rekao, pravi prijatelj sa Titom je postao na prijemu povodom 29. novembra 1968. godine. Prijem je bio u Palati federacije. Predstavnike vjerskih zajednica je vodio Njegova svetost patrijarh German. “Ušli smo na sprat i German je išao prvi, za njim je išao rimokatolički nadbiskup, pa onda ja, a potom prota Smiljanić. Mene je iznenadilo to kada je patrijarh German kleknuo na koljeno i poljubio Titu ruku i čestitao mu praznik. Ja to nisam vidio do tada. Isto je učinio i nadbiskup Bukatko. Ja nisam ni kleknuo, ni poljubio ruku, nego se pozdravio i čestitao praznik predsjedniku Titu”, rekao je Jusufspahić.đ
U jednom trenutku Tito je trebalo da održi zdravicu.”Podigao je čašu ali je vidio da niko od nas nema čašu pa je onu svoju čašu dao patrijarhu Germanu pa onda uzeo drugu pa je dao Bukatku i ja reko sad će sigurno i meni, biće muka. I ja brže bolje zgrabim jedan keks i kažem – da nam živite druže Tito. On je pružio čašu a ja pošto sam znao da je to zabranjeno, ja nisam uzimao čašu. On je držao pruženu ruku jedno vrijeme i ja se sjetim i da je iza mene prota Smiljanić i kažem – Oče proto, ovo je za vas, ja ne pijem alkohol. Prota je uzeo čašu i spasio situaciju”, ispričao je on. Na drugoj strani stola su bili predstavnici diplomatskog kora. Doajen diplomatskog kora Sami Sakar, irački ambasador tada, je podigao ruke i čestitao Hamdiji na njegovoj muci.”A ja sam se sav preznojio jer mi je bilo neprijatno što nisam smio da uzmem čašu, a nisam smio po verskim propisima.
Meni kaže Bukatko – Pa mogli ste to da uzmete, ne bi se Bog naljutio na vas, vidio je vašu situaciju. I patrijarh German mi reče isto.- Jeste Bog zna, ali ja sam zvanično slobodan. Nisam mogao to da uzmem nikako, odgovorio sam im” Kako je primetio posle Hamdija, njega su svi već ožalili i svi su mislili da je završio definitivno sa velikim prijemima.”Poslije su nas iz protokola pozvali u crnogorski salon. Tamo me javno ožališe, svima bi žao što se tako nešto desilo. A za jedno pola sata pojavio se Tito sa Jovankom, Mikom Špiljakom i Vladimirom Popovićem, i odmah mi reče: ‘Zar mladi efendija, odbi ti čašu i predsedniku države”, ispričao je on. Hamdija je skočio na noge i rekao Titu da on “to zlo nipošto ne bi mogao da učini” a to je da iz Brozove ruke primi nešto što mu Bog zabranjuje.”Meni niko ne bi zamjerio pošto sam ja mlad službenik, ali bi možda rekli – Vidi, Tita, zulumćara, tjera hodžu da javno gazi vjeru. A vama to nije bio cilj gospodine predsjedniče. Ja znam da ste vi željeli samo da nas izravnate ali to ne bi drugi shvatili. Ako je protokol pogriješio što vam nije rekao da ja ne pijem alkohol ja nisam smio da pogriješim prema vama. Da nije bilo vas, ne bi bilo nas. Ja sam iz ljubavi prema vama postupio tako”, rekao je on. Tito se potom obratio riječima – E, pa takvi su muslimani. Najčistiji, najprivrženiji, najodaniji, najpošteniji, nikada probleme nismo imali sa muslimanima. Hamdija mu je rekao da muslimani to nikad neće zaboraviti, i da Tito nikada neće imati probeleme sa muslimanima.”I ako niko ne bi bio sa vama, muslimani bi uvijek sa vama ostali”, rekao je Jusufspahić.
Onda je Tito stavio Hamdiju pored sebe sa desne strane. Tada se kako kaže Tito finim riječima obratio i izvinio se. Postali smo tada prijatelji. Hamdija Jusufspahić je posvjedočio i kako mu je na Titovoj sahrani prišao Brozov sekretar da ga pozdravi i tada mu rekao:.- Čestitam vam. – Šta mi čestitaš, pobogu brate? Čovek je umro, šta mi čestitaš? – Umro je u vašoj vjeri! -Šta? – U vašoj vjeri. Umro je čitajući Kuran. Kuran je treći put čitao. Nakon što su se muftija i ambasador upisali u knjigu žalosti sekretar Badurina im je rekao: – Vidjećete kad bude sahranjen. Biće na nadgrobnom spomeniku samo ime i prezime, godina rođenja i godina smrti, jer tako se muslimani sahranjuju.Muftija tvrdi da mu je Badurina otkrio i da je poslednjih dana Titovog života, na stolu pored njegove bolesničke postelje u Kliničko bolničkom centru u Ljubljani, stajala samo jedna knjiga – prijevod Kurana.
(MONDO)