Ćerka Dragane Mirković, Manuela, za domaću javnost prava je misterija, jer od malih nogu i samostalno bira da ne bude deo medijskog sveta, kome njena majka pripada i to, kao jedna od omiljenih javnih ličnosti. Iako o deci retko govori, poštujući njihovu želju, ovoga puta Dragana je otkrila kakva je zapravo njena devojčica, Manuela.
Kao neko ko na javnoj sceni beleži decenije, Dragana izuzetno dobro razume interesovanje javnosti za život njene porodice, a naročito njene dece. Ipak, otkrila je da su Marko i Manuela sami odlučili da ne budu deo javnog sveta, zbog čega veoma retko imamo prilike da vidimo njihove fotografije. Ona je sada otkrila i šta je vrlo verovatno dovelo do takve odluke koju su još kao mali doneli.
– Koga ne bi, petnaest godina bez ikakvog razloga bila sam zabranjena u mnogim medijima, a zbog nekih novinara sam najviše suza proplakala, to znaju i moja deca. Čak mislim da zbog toga danas najviše beže od javnih poslova. Kad god bi me ranije viđali uplakanu, pitali bi me: “Mama, jesu li opet novinari”. Celog života sam gledala da ne diram druge, da gradim uspeh isključivo svojim radom, a večito su me udarali sa svih strana dok sam se ja stalno sklanjala. I neka sam, bilo je to opasno vreme, zamislite da nisam. Na kraju, sve je bilo kako je trebalo da bude i nagrađena sam divnom porodicom. Prestalo je da boli kada sam je zasnovala s Tonijem i otpočela neki novi život.
Iako nije od onih roditelja koji preterano hvale svoju decu, Dragana je otkrila da je Manuela izuzetno skromna devojka, koja neguje prave vrednosti i vrlinu.
– Manuela je drugačija, povučena je, ona je moja beba. Za nju moji prijatelji kažu da je devojka s najlepšim očima i najčistijom dušom. Oni su normalna deca, što je danas najlepši kompliment. Nisu razmaženi, ne pate za brendovima, čak sam jednom zamolila ćerku da obuče jednu moju haljinu jer je malo ekskluzivnija i brendirana, a ona nije htela da čuje, bilo bi je blam da je drugarice vide u tome. Takva je ona – ispričala je iskreno Dragana.
Otkrila je i da se njena deca druže sa svim svojim vršnjacima, ne obazirući se na njihov finansijski status, kao i da se ona i Toni trude da ih nauče da se za sve u životu treba boriti.
– Nama u kuću dolaze njihovi vršnjaci iz različitih miljea, a pre svega, i naši prijatelji su mahom ljudi s nekim srednjim platama. Naša deca imaju svest o novcu i već su bili u prilici da ga zarađuju. Marko je, na primer, radio knjigovodstvo i to kod prijatelja, ne kod Tonija, kako bi zaista osetio šta je firma i šta su nadređeni. Manuela je radila u hotelu, to je trajalo tri meseca, za njene godine dovoljno da stekne nekakvo iskustvo i radne navike. Najvažnije mi je što su oboje sami iskazali želju da rade, nismo ih mi na to terali.
srbija danas