Svetlana Ceca Ražnatović tvrdi da se u pokojnog supruga Željka Ražnatovića zaljubila zbog njegovih ljudskih kvaliteta, a ne zbog moći koju je imao. Pevačica otvoreno priča o svojoj najvećoj i neprežaljenoj ljubavi, Arkanu, o tome kako joj je žao što ga deca ne pamte jer su bila mala, o društvenim mrežama koje nas udaljavaju, a otkriva i zbog čega najčešće zaplače.
Kakav muškarac može da osvoji Cecu? Mora li da bude moćniji od Arkana?
– U Željka se nisam zaljubila zbog njegove moći, već sam se zaljubila u njega kao čoveka, u njegove ljudske kvalitete, karakterne osobine, fizički izgled… Mene interesuje neko ko će uspeti emotivno da me pokrene i neko ko će uspeti da me usreći, a ne koliko je moćan i koliki mu je bankovni račun.
Kad ga se najčešće setiš, da li je to u danima praznika, kada bi trebalo da su porodice na okupu?
– Ne mislim na Željka samo kada su praznici. Svakodnevno je prisutan u našim životima, u pričama. To je čovek koji je obeležio moj život.
A deci? Sećaju li ga se ona i koliko njima nedostaje?
– Veljko i Anastasija nažalost ne pamte oca. Oni su bili bebe kada su ostali bez njega, Tasa je imala godinu i po dana, a Veljko tri. Ne pamte ništa u vezi sa njim. Pogađa ih kada pročitaju nešto ružno o ocu, ali to ne može da se spreči. Naučili su da žive sa neprijatnim situacijama, sve je to život.
I ti si izgleda naučila da živiš sa neprijatnim situacijama, jer si ih zbog toga što si bila Arkanova supruga imala nebrojeno puta…
– Jesam i mislim da to nosim na dostojanstven način. Trudim se da budem takva i u porazu i u uspehu. Sve mogu da mi oduzmu, ali ne ponos i dostojanstvo. Nikada neću sesti u ugao svoje sobe i plakati nad sudbinom. Borac sam i znam da se posle kiše pojavi sunce.
U poslednje vreme mnogo je devojaka samo, kao i ti. Znači li to da u Srbiji nema pravih muškaraca ili su žene previše digle kriterijume?
– Problem je u tome što su svi prezauzeti karijerom, obavezama… Svaka žena koja ima karijeru nema mnogo vremena da izlazi, a ipak morate izaći iz kancelarije i kuće da biste sreli nekog. A Srbija zasigurno ima kvalitetne muškarce.
Pa što onda ne prilaze devojkama, u čemu je problem?
– Pitanje je da li su ti momci u prilici da izvedu devojku na večeru ili piće? Mi nismo bogata zemlja, a na sceni vladaju vrednosti koje meni apsolutno nisu prijemčive. Sve je postalo interes, marka, život na visokoj nozi, nešto što je nerealno.
Ko nam je to nametnuo?
– Društvene mreže u kojima se prikazuje lažan život. Mnogi momci, kada pogledaju profil devojke koja im se svidi, pomisle: “Ona je navikla na ovakav način života, ja nemam ništa od toga da joj pružim”, i onda se sklanjaju. Na društvenim mrežama se potencira na luksuzu, automobilima, satovima, cipelama, firmama, a retko ćete videti na Instagramu da neko deli ljubav. Svi su do ludila isfotošopirani sa stručićima, pločicama, a nigde ljubavi.
Jesmo li zbog sveg tog lažnog sjaja postali iskompleksirani?
– Sve što se dešava kod nas je uticaj sa Zapada. Mi gledamo iz tih zemalja rijalitije gde se prezentuju ljudi koji žive u besnom luksuzu. U prirodi čoveka je da mašta i da želi i on to isto. Mnogi prikazuju lažni sjaj, a naši muškarci žive u zabludama sa društvenih mreža. Mada, onaj ko je hrabar priđe devojci i nema problem sa tim.
Kada si poslednji put plakala?
– Plakanje je zdravo zbog psihičkog filtriranja organizma. Veliki sam emotivac, ali nisam plačljivica. Ni kao dete nisam plakala ako mi nešto ne daju. Uvek sam bila razumna, a to je stvar vaspitanja. Lidiju i mene su roditelji tako odgojili, pa ja to prenosim i na svoju decu.
Da li i Veljku kažete da je u redu da muškarac plače ili ipak smatrate da jačem polu to nije dozvoljeno?
– Pošto imam i sina i ćerku, uvek sam govorila da i muškarci treba da plaču. Ne treba se toga stideti, to je dobro za psihu. Potpuno je pogrešno postavljena teza – ti si muško, ne treba da plačeš. Zašto? I muškarac treba zdravo emotivno da sazreva. Svejedno je da li će pustiti suzu od tuge ili sreće, bitno je da ispoljava emocije.
Zbog koga sada, kada si u zrelim godinama, najčešće zaplačeš?
– Zbog bolesne dece. To su strašne stvari i ne daj Bože nikome da doživi to. Ježim se zbog toga i suze mi idu na oči. Dva puta sam bila u sigurnoj kući. Slušala sam priče tih žena i dece šta su proživljavali i to je jezivo. Tu ne možete suze da obuzdate. Iz vas vrište i bes i tuga i sve moguće.
Da li ste vi nekada bili žrtva nasilja?
– Nisam, ali svakom može da se desi da dobije šamar, batine. Nikada ne bih dozvolila da se osoba koja me udari provuče. Prijavila bih, tražila bih javnu osudu i procesuiranje te osobe, psihijatrijsko veštačenje, pa i lečenje, jer se ne dešava iz čista mira da vi posegnete rukom ili motkom na nekog. To su psihički poremećene osobe.
kurir