Muž i ja odveli smo četrnaestomjesečnu bebu u park. U blizini jedne prazne ljuljaške stoji dječak koji nema više od 7 godina. Prilazim i stavljam bebu na ljuljašku, a on u ruci drži pola pakovanja keksa i nudi moje dijete.
Pruža ruku meni da uzmem i tada vidim da su mu ručice prljave, jakna pocijepana a pantalone pohabane. Uzimam keks i dajem svom djetetu.
On pridržava ljuljašku i pomaže mi da je ljuljam. Pita me koliko je sati? Da li ima 12?
Odgovaram mu da nema i pitam ga da li tad roditelji dolaze po njega. Kaže mi da mu je čika iz obližnje pekare rekao da dođe u jedan. Svakog dana ide u tu pekaru, odnese džak sa đubretom do kontejnera, a on mu zauzvrat da dvije kese starog peciva.
Ne mogu da vam opišem kolika me je tuga oblila u tom trenutku! Pitam ga da li je gladan i da li bi želio da mu kupim neko pecivo, a on sleže ramenima i kaže mi:”ako hoćeš” uz stidljivi osmijeh. Iste sekunde odlazim do pekare i kupujem mu rol-viršlu. Vraćam se i dajem mu.
