Ovo je dirljiva ispovest jednog poštenog radnika koji je deci obezbedio obrazovanje i dostojanstvo.
Roditelji često prave neverovatne žrtve kako bi svojoj deci obezbedili bolji život, čak i kada to znači skrivati istinu o svom napornom radu. Iako je bio čistač, otac iz ove priče nikada nije želeo da njegove ćerke saznaju čime se bavi jer nije želeo da se stide njegove profesije. Umesto toga, on je odlučio da im napiše pismo, koje je otkrilo duboku ljubav, posvećenost i ogromne žrtve koje je podneo za njihovo obrazovanje i sreću.
Njegove reči će vas sigurno dirnuti i podsetiti na to kako se roditelji svakodnevno bore da deca rastu u boljim uslovima.
– Nikada nisam rekao svojoj deci šta radim. Nisam želeo da me se stide. Kada me je najmlađa ćerka pitala čime se bavim, neodlučno sam rekao da sam radnik. Pre nego što dođem kući, okupam se u javnom toaletu da nemaju nikakve naznake o poslu kojim se bavim. Želeo sam da moje ćerke idu u školu, da se školuju. Želeo sam da budu dostojanstveni pred ljudima. Nikada nisam želeo da ih neko potcenjuje kao što to rade sa mnom.
“Ja sam čistač ulica”
Ljudi su me uvek ponižavali. Svaki novčić koji sam zaradio ulagao sam u obrazovanje svojih ćerki. Nikada nisam kupio novu košulju, koristio sam novac da im kupim knjige.
Poštovanje je sve što sam želeo da imaju. Ja sam čistač ulica. Dan pre isteka roka za prijavu na fakultet moje ćerke, nisam mogao da prikupim novac da joj platim školarinu. Nisam mogao da radim tog dana. Sedeo sam pored đubreta pokušavajući da sakrijem suze. Nisam mogao da radim.
Kolege su me gledale, ali niko sa mnom nije progovorio ni reč. Bio sam skrhan, slomljenog srca i nisam znao kako ću reći ćerki da nemam novca da platim. Rođen sam siromašan. Verovao sam da se siromahu ništa dobro ne može desiti. Međutim, posle radnog vremena svi čistači su prišle do mene, seli su pored mene i pitali me da li ih smatram braćom. Pre nego što sam uspeo da odgovorim, stavili su mi svoje dnevnice u ruke.
“Ćerke mi više ne daju da radim”
Kada sam odbio, svi su mi rekli: “Danas ćemo gladovati ako treba, ali naša ćerka mora da ide na fakultet”. Nisam mogao da im odgovorim. Tog dana se nisam kupao i otišao sam kući kao čistač.
Moja ćerka će uskoro završiti fakultet.
Moje tri ćerke mi ne dozvoljavaju više da radim. Jedna radi na pola radnog vremena, a dve su stipendisti. Moja ćerka, koja radi, često ide sa mnom na moje radno mesto i hrani sve moje kolege i mene. Oni se smeju i pitaju je zašto ih tako često hrani. Moja ćerka im kaže: “Svi ste tog dana gladovali da bih ja postala ovo što sam danas, toliko ste učinili za mene da vas mogu sve hraniti svaki dan”.
Sad ne osećam da sam siromašan, ko ima takvu decu kako da bude siromašan?! – zaključio je ovaj hrabri čovek.
republika.rs