Mladić je bio na pragu braka i planirao je da postane sveštenik
Molitvena brojanica koju je Kiprijanos nosio ostala je neoštećena nakon nesreće
Prošlog meseca navršile su se dve godine od tragedije koja je potresla svet i zauvek promenila život sveštenika Hristodulosa Papajoanua. Tog dana, u nesreći koja je zatražila 57 života, među poginulima je bio i njegov sin Kiprijanos. Ova tragična sudbina ne samo da je duboko dirnula porodicu, već je odjeknula i u Grčkoj, ali i širom pravoslavnog sveta.
Kiprijanos, mladić pun snova i planova, bio je na pragu braka, završavao je studije i planirao da postane sveštenik. Sudbina je, međutim, odlučila drugačije. Njegov život je nasilno prekinut te kobne februarske večeri u dolini Tempi, kada se putnički voz, pun mladih ljudi sa nadama i željama, sudario sa teretnim vozom.
Otac Hristodulos, iako duboko potresen gubitkom, pronašao je snagu da progovori o svom bolu. U emisiji “Istine sa Zinom” na Star televiziji, kroz suze i tugu, sveštenik je podelio bol koji nosi u srcu. “Ovaj događaj nas je obeležio”, rekao je, osvrćući se na tragediju koja je zauvek promenila njegovu porodicu i život.
Reči nesrećnog oca, ispunjene tugom, ali i dubokom verom, svedoče o njegovoj borbi da pronađe snagu u Gospodu.
– Bio je to najtužniji događaj mog života. U praksi sam video da me Bog ojačao ovih poslednjih dve godine da prebrodim gubitak – rekao je sveštenik Hristodulos. Iako su prošle dve godine, tragovi tragičnog trenutka ostali su neizbrisivi u njegovom srcu.
Teške reči o tragediji ne dolaze samo iz očevih usta, već i iz samog iskustva koje je duboko urezano u dušu svakog roditelja koji je preživeo gubitak. “Kiprijanos je planirao da se oženi, završavao je studije i imao nameru da postane sveštenik. Međutim, njegov život je naglo prekinut, ostavljajući za sobom samo uspomene i neostvarene snove”, rekao je otac Hristodulos, govoreći o planovima svog sina koji, nažalost, nikada neće biti ostvareni.
Najsuroviji trenutak bio je, kako je ispričao, kada je preuzeo telo svog sina. Iako je srce bilo slomljeno, otac je, kao sveštenik, morao da bude snažan.
– Telo sam preuzeo celo – rekao je, osvrćući se na trenutak kada je držao svog sina. U njegovim očima ta slika zauvek je ostala urezana.
– Ruke su mu bile crvene, kao kad odeš na more, budeš na suncu i izgoriš. Mirisao je na hemikalije.
Ipak, najpotresniji trenutak u njegovoj ispovesti bila je priča o molitvenoj brojanici koju je Kiprijanos nosio. Iako su opekotine prekrivale ruke, brojanica je ostala neoštećena.
– Bila je na njegovoj ruci, nije izgorela – rekao je Hristodulos, govoreći o neobjašnjivoj svetoj zaštiti koja je, na neki način, ostala sa njegovim sinom i posle tragičnog kraja.
Ova ispovest ne samo da svedoči o dubokom gubitku oca, već i o snazi vere, koja se, uprkos neizmernoj patnji, pokazala kao svetionik u tami. Hristodulos je kroz svoju veru našao snagu da preživi najteži trenutak života. Iako je izgubio sina, nije izgubio veru, jer je verovao da je Bog uvek uz njega, pružajući mu snagu da ide dalje.
Sećanje na Kiprijanosa je, za sve one koji su ga poznavali i voleli, zauvek urezano u srcima. A priča o njegovom životu, snovima i pretrpljenoj tragediji neka bude podsećanje na krhkost života i snagu koju samo vera može da pruži u trenucima najveće boli.
(Religija.rs)