Miša Janketić preminuo je danas, samo devet dana pred svoj 81. rođendan, a sebi nikada nije oprostio ovaj događaj
Negde početkom 1947. godine pred osnovnom školom u Šahovićima, današnjem Tomaševu, zaustavio se vojni džip. Čovek koji je izašao iz vozila za trenutak je posmatrao uzavrelu gomilu đaka koja je istračala u dvorište na veliki odmor, a onda se zaputio ka Mihailu Janketiću, tada đaku trećeg razreda, koji je delovao nekako zrelije od ostale dece i stajao malo po strani.
– Jesi li ti Cile? – upitao je zbunjenog dečaka, očigledno začuđenog ko je neznanac koji zna njegov nadimak od najranijeg detinjstva.
– Imaš li ti sestru? – pitao je čovek dalje ne čekajući da dečak makar klimne glavom i potvrdi da je on Cile.
– Nemam – pribrao se dečak u neko doba.
– Nikad je nisi ni imao – uporan je bio nepoznati.
– Imao sam, ali je više nemam – odgovorio je mališan sve slobodnije i otresitije.
– A kako se zvala tvoja sestra?
– Milena! – prozborio dečak tiho, drhtavim glasom.
Neznanac ga zagrli i pomilova..
Ovo je početak jedne od neveselih epizoda iz života slavnog glumca, barda srpskog i crnogorskog, odnosno jugoslovenskog glumišta, Mihaila – Miše Janketića, koji je imao samo pet i po godina kada su mu zloglasni četnički dželati Božo Bjelica i pop Milorad Vukojičić, zvani Maca, u aprilu 1944. godine u Pljevljima ubili majku Milicu i u iznajmljenoj sobici ga ostavili na milost i nemilost sudbine sa dve godine mlađom sestrom Milenom.
– Moja sestra i ja smo posle ostali u Pljevljima kod porodice Đenisijević kod koje je moja majka bila iznajmila sobu. Tu u komšiluku je živeo trgovac, mađarski Jevrejin, sa ženom. Bila takođe Jevrejka. Zaboravio sam im, nažalost, imena, ali znam da je nekako u to vreme on umro i da je ona potom odlučila da beži iz Pljevalja. Sve je rasprodala budzašto i počela da vreba priliku za bekstvo. Usput je mene stalno ubeđivala da dopustim da povede sa sobom i moju Milenu. Nisam živ dao, pamtio sam šta mi je majka rekla i kakav mi je amanet ostavila kad je krenula iz kuće u smrt, da moram da čuvam i pazim sestricu – prisećao se Miša.
Jevrejka nije odustajala i uporno je pokušavala da me odobrovolji da pristanem. Jednog dana mi donese par finih žutih cipela. I danas ih pamtim kao da je to juče bilo. Kožne, duboke, sa tvrdim đonom, do pola se šnirale vezicama, a onda kopčama… Teško je to sada i opisati i dočarati, šta su takve cipele u to vreme značile za mene skoro bosonogog. Zaslepljen tom lepotom i preokupiran cipelama, nisam gotovo ni primetio kad je Jevrejka otišla i povela moju Milenu. Shvatio sam tek posle da sam ja, ustvari, prodao sestru za te žute cipele, ali je tada bilo prekasno – ispričao je emotivno veliki glumac.
Šta se dogodilo i kako je bilo kasnije doznao je Milivoja Milićevića, mesara iz Višegrada, koji je 1947. godine banuo i našao Mišu pred školom u Šahovićima.
– Pošli smo odatle kod moje dobre i plemenite strine Ive, kod koje sam tada živeo i on nam je sve ispričao. Jevrejka se s mojom sestrom negde ukrcala u nekakav zlosrećni voz i nekako stigla do Dobruna kod Višegrada, ali ih tu mokrogorski četnici skinuli s voza i nju odmah zaklali čim su joj našli nekoliko dukata sakrivenih u duplom dnu od kofera. Kad su krenuli da ubiju i moju sestru, pritrči jedna devojka, tu iz Dobruna bila, i otme im je iz ruku: “Nemojte, ne dam da ubijete ovo dete grešno, no mi ga dajte, imam brata u Višegradu koji nema dece, njemu ću da ga darujem – ispričao je Janketić šta se dešavalo.
– Bila je to sestra Milivoja Milićevića, koja je moju Milenu, prestravljenu i šugavu, posle zaista dovela i predala bratu, ali ona nije umela da kaže ni ko je ni odakle je, samo je uporno ponavljala da ima brata Cila.
Jednoga dana te 1947, malo pre nego što je došao u Šahoviće, Milivoje Milićević se vraćao vozom iz neke trgovine od Priboja, Rudog, odakle li, imao pun vagon stoke za mesaru. U kupeu, u kojem je sedeo, našla se i neka žena iz Pljevalja. Putovala vozom u Beograd kod sina. U neko doba počela da priča o ratu i nekim događajima iz tog mučnog i nesrećnog vremena i ta Pljevljakinja ispričala kako su njenu prijateljicu i školsku drugaricu Milicu Dajović Janketić zaklali četnici, da joj se ništa ne zna ni za muža Radomira, koji je odveden nekud u zarobljeništvo, da su imali i troje dece, da je jedno muško umrlo uz rat, drugo se negde zlopati od nemila do nedraga, a trećem, ćerkici nesrećnoj, ne zna se ni groba ni mramora.
– Dok je rat trajao odvela ju je nekud neka žena iz Pljevalja i tu joj se izgubio svaki trag… Milivoje joj onda tu ispriča da ima i da podiže jedno tuđe žensko dete, kaže i kako mu je došlo u kuću, i da po svemu sumnja da je dete odnekud iz Crne Gore. Zna da kaže samo da ima brata Cila, da za mleko kaže da je varenika, a za merdevine stube, i sve zbori ijekavski…
Ta žena grakne: pa to je sigurno Milena Miličina!
Milićević se odmah potom malo raspitao i zaputio u Šahoviće da traži mene. On je mojoj strini tada ispričao i kako je neki zlikovac, iz zloglasne Handžar divizije, Vrana se prezivao i bio je, kako mi se čini, iz nekog mesta tu između Pljevalja i Rudog, koga su uhvatili oznovci, izjavio na sudu da on nije učestvovao ni u kakvim zločinima prema pravoslavnom življu, već da su njemu četnici oteli ćerku Hajriju Vranu i da je doznao da se nalazi u Višegradu kod mesara Milivoja Milićevića. Zato mora i mene povesti u Višegrad kako bi na sudu dokazao da Vrana laže…
– Povede mene Milićević u Višegrad i sastavi konačno sa sestrom. Sašije tu i njoj i meni fina odelca od neke engleske uniforme, ličili smo jedno na drugo kao blizanci, i onda nas jednog dana odvede na sud da demantuje priču i laži toga Vrane. Sudija je istog časa kad nas je video jedno pored drugog prekinuo suđenje, jer je sve bilo toliko očigledno…
– Moja sestra sada živi u Novom Sadu. Ima finu porodicu i potomstvo, ali, nismo, nažalost, više tako često skupa. A dok smo bili, pa kad bih je ja nešto naljutio, ona bi me izgrdila, izgrdila i na kraju kad više ne zna šta bi mi još rekla, kaže:
– Možda ja, zaista i nisam tvoja sestra, možda sam ja stvarno Hajrija Vrana.
– A ja se nikad nisam ljutio na nju jer me do danas grize savest kako sam je “prodao” za one žute cipelice – ispričao je s grčom u glasu slavni glumac.
telegraf