Danas mi je rođendan i deseta godišnjica otkako sam saznala da sam usvojena.
Tetka je došla iz inostranstva za moj 18. rođendan tada i ujutru sam se sakrila iza fotelje sa namjerom da nju i majku uplašim usred ispijanja čaja, moja fora iz djetinjstva.
Ali, misleći da i dalje spavam tetka je pitala mamu da li će sada, kada imam 18 da mi kaže istinu. Mislila sam, da ću iza te fotelje umrijeti. Iz petnih žila sam se trudila da ostanem mirna i da ne znaju da sam čula.
Danas punim 28. Nikada nikome nisam rekla da znam da sam usvojena. I nikada se nisam naljutila na roditelje što mi nisu rekli. Dugo sam provodeći vrijeme sa njima gledala u njih, mirna, jer znam da su imali dobru namjeru. I nisam imala krizu identiteta, o čemu sam dosta čitala na faksu kao student psihogije.
Oni su uvijek bili i biće moji jedini pravi roditelji i kada trenutak dođe, ako dođe, kada im najviše bude bilo potrebno da to čuju, ja ću im reći. Oni su bili moji snaga, volja, ljubav i vaspitanje. Oni zaslužuju sve….”
novi