Bože… Baš mi je osvanuo ružan dan. Da li je moguće… – počeo je Šaban.
– Bio mi je izuzetno drag čovek, mi smo čak i rod. Baš me je pogodilo… Izuzetan umetnik, izuzetan pevač kojeg je narod voleo, koga su kolege volele… Ne znam ko njega nije voleo! Izuzetno simpatičan u svim svojim pričama sa kolegama, sa drugarima… Tu je uvek bilo toliko smeha, zabave. Uvek je imao nešto lepo i zanimljivo i simpatično, na šta smo se svi smejali. Da ne pričam noći, neke naše, do rano ujutru. Pričali smo o svemu i svačemu, o muzici, znali da zapevamo za stolom – priseća se Šaban.
Kako smo nedavno uspeli da saznamo, Šaban i Sinan trebalo je da snime duetsku pesmu, što nam je Šaulić sada i potvrdio. Međutim, taj san ostaće zauvek nedosanjan.
– Jeste, ja sam napisao pesmu koja je trebalo da baš bude za njega i za mene, najadekvatnija… Radi se o braći, pesma za dva brata. “Ako treba, brate, ja ću ti uvek pomoći”… Planirali smo nas dvojica to da uradimo. Njega sam video tu, da bismo mogli to on i ja baš lepo da donesemo – kaže Šaban za Telegraf.
Bili smo zajedno u, nemoj da me držiš za reč, mislim u Švedskoj. Pre nekih mesec, mesec i po dana. Imali smo koncert i on je funkcionisao najnormalnije. Pričali smo, ja sam mu rekao za tu pesmu, on se baš oduševio, baš mu je bilo drago. I odjedanput sam čuo da je opet u bolnici, a taman je bio oporavljen i sve je bilo u redu. Sin koji je sa njim tada bio u Švedskoj rekao je: “Hvala Bogu, on se lepo oporavlja”. I odjedanput, ta pusta jetra… Mislio sam da će dobiti i ovu bitku – sa knedlom u grlu priča Šaban.
A SADA NAKON GODINU DANA NEMA NI SABANA NI SINANA