Imao sam djevojku, veselu, prelijepu, sa srcem ko kuća…
Ništa joj nije bilo teško, tko god ju je zvao svima je uskočila u pomoć, pa makar sebi išla na štetu… Ma čudo od cure.
Ali ja.. muško ko muško, uvijek sam joj govorio, da skineš koju kilu bila bi mi ko bombončić. Pored svih vrlina ja sam vidio njene mane. Čuj mene mane… nije ih imala, ja sam to umislio. Hodali smo godinu, sve je bilo super, šta super, kraj nje sam naučio šta je ljubav, šta je život.
A onda je došla bolest… ona je i dalje ostala pozitivna i puna nade, ali život joj je jednostavno klizio kroz prste. Jedno veče prije spavanja, kada se je oblačila u pidžamu, ja sam je promatrao, ona se okrenula i pitala me “jesam ti sad lijepa, sada sam mršava?
Ljudi moji… ne mogu vam opisati taj sram i tu ljutnju i taj bijes u sebi, a opet žalost… Ona je meni uvijek bila prelijepa, samo ja sam tražio kruha pored pogače. Čuvajte ih dok ih imate, nitko od nas ne zna koliko još koraka ima u životu…
Ispovesti.com